Evo sjetila sam se zašto i blog mrzim. Želim ga održavat a neda mi se pisat forisana slova i rečenice. U biti izjeda me što post nije napisan preko 20 dana, a u biti me nije ni briga. I šta sad opet se petljam i ono šta sam htjela reći je ishlapilo u prethodnoj pjesmi što mi se vrtila na kompu. Da mrzim kad stišćem ovu strelicu na ljevo šta briše, bježe mi trenuci inspiracije. malo ću ostavit ovo.






Aha evo me nazad. Dakle da, ljudi su debili. Ne volim što se brinem o politici, to mi je glupo. Zapravo me više brine što su mi trokuti prljavi pa ostavljaju tragove koje mi se neda brisat a ni neda mi se prat te iste zajebane trokute.
Da se ja vratim na te glupe ljude. Boli me briga na kraju krajeva, statistički su manjina.

Sad sam došla do djela kad se pitam tko pobogu ovo čita.
Ova pozadina je odvratna.


Zima je topla, grije mi srce.
Ne volim ono kao vani je hladno a ja sam doma u toploj dekici sa toplim kakaom i sve je udobno. Ma zapravo ljepo je to, al ovaj kakao mi prvi razjebe pomisao jer se sjetim kako se skoro porigam svaki put od tolike količine mljeka. I onda si još mislim kako nemogu samo sjedit u nekoj dekici i ne radit niš, da imam vremena bi se družila. Osijećam se ko neki kineski biznismen, mogu sastavit listu ljudi s kojima se trebam družit. Bože kako jadno.


Ovaj zob e, samo sam žedna od njega. Ko zna koliko to kalorija ima.Idem vidit.

Step one izbrisat sramotnu prošlost od 47 postova datirajućih još od 2006 nam godine.

Drugo reć da sadržaj neće biti osoban i nasrat svašta o tome, ali kvalitetan sadržaj o svijetu i aktualnostima ne dolazi u obzir. A i kad već ovo neće čitat nitko osim mene i onih prijatelja koji to rade iz samilosti zapravo neznam ni zašto bih trebala definirat tip tekstova. tekstova haha baš

Sad ću ja nabacit nešto što se dešava. Posljednji sati 2011 godine i svi se veselite 2012. super godina o kako će bit! Zapravo se svima pomalo stišće, možda stvarno svi selimo u Rajsko naselje na prvi dan iduće zime.

Nešto još. Mrzim kampirat. Ja sam fino gradsko dijete.djete? Neznam. Gramatička apokalipsa. No me tangirares.



Mrzim ljude na fejsbuku možda zato pišem ovo, onda vidim depresivne debile i tu pa shvatim da govoreći ovo sam i ja jedna. Želim da sam se rodila kao neka palma; palme su tako super. Zamisli malo: nemaš uši pa te nije briga dal će bit dobar download neke pjesme u prva četiri linka pretraživanja, nije te ni previše briga za temeljnu životnu aktivnost, dakle razmnožavaš se bez neugodnih socijalnih događanja koje u biti i ne želiš samo se želiš seksat. I na palmi rastu kokosi i datule. Pa ko ih nebi volio.

Neću ni čitat šta sam napisala jer si zvučim debilno.